Ivva

Mistična kaže: "Nema maloga covjeka i male ljubavi."
Slažem se, stvarno je tako.
Izvinite inspektore ali vi ste ipak jedan običan miš.

Hvala na komentarima, dobro sam i dalje verujem u leptire i bajke.
Posvetila sam se problemima i radostima koji mi ne daju mnogo vremena da boravim u ovom Blogovskom svetu. Ne pozdravljam se i ne zatvaram blog, jer se nadam da ću opet naći inspiraciju za neki novi post. Mislila sam da će moji izostanci kraće trajati...
Zbog vas dva puta godišnje osećam radost Božića.
Zato sam i svratila, da vam od srca poželim
SREĆAN BOŽIĆ I RADOSNE BOŽIĆNE PRAZNIKE

"Miriše evo opet zima, snjegovi i kod nas već se peku mladi kesteni.
Na hladnoj postelji, Bože, koferi, pahulje u prozoru, to su zadnje slike koje pamtim i koje se ne brišu. U moj je san ko u svoj ušla dom. Zbog nje se dan pretvorio u noć. Idemo svud' samo tišina..Oko nas je mirno more u boji vina, samo tišina. Pogledom me miluješ, k'o da me dodiruješ, i svaki put kao da je prvi. Drhtao sam od blizine ispod oka naslućivao otići ćeš iz moje sobe brže nego svjetlost što kroz prozor ulazi zrak po zrak... Juče još... Ne znam kad je pošlo na zlo. Sitne laži, sumnje i strah. A kad zvijezda padne na tlo više nije zvijezda neg' prah.
Znam ja ko si ti i znam odakle si, a nema gdje te nisam tražio. Kako bi da te lažem mala, da noćas nema ništa izmedju srca moga i tvoga. O lag'o bi', al' mi ne ide. Kada spavaš, ne mogu da ne mislim šta sanjaš, ne mogu da ne mislim šta misliš, znam ti ukus karmina, bez tebe ne umijem više jutrom da se budim. Zbog tebe sanjam Cigane i smišljam slatke prevare, al' djavo se ne predaje, ti si mi u krvi.
A sada laku noć prazna je tabakera..."

Koncert

Prošle noći, u skoro izgradjenoj Beogradskoj Areni (sada već poznatoj po Evropskom prvenstvu u košarci) je održan i prvi koncert.
Zdravku Čoliću nije trebalo duže od pet minuta da podigne publiku na noge i izazove pravu euforiju. Fenomenalno je što mnogi (pa i ja medju njima) tvrde da inače retko slušaju njegovu muziku ali redovno posećujemo koncerte i uvek padamo u trans, uz svaku pesmu.
Neverovatno koliko pozitivne energije je bilo na jednom mestu, koliko puta je srce brže zakucalo zbog stihova kojima nas je protresao do srži. Samo ravnodušnost nije našla svoje mesto u Areni.
Puna tri sata je pevao i uspevao da nas održi na nogama. Ono što je mene fasciniralo (a i ostatak ženske populacije) je što se on tako dobro drži. Moja komšinica, Zdravkova školska prijateljica iz Sarajeva je već baka i nikako ne izgleda kao da bi tri sata mogla da peva sedeći a ne još i da vrcka kao on... Kažu da svakog jutra trči i radi sklekove u parku u Košutnjaku (Zdravko, ne komšinica). Znači, to je jedna od cena takve kondicije.
Gosti su mu bili Bajaga, Kemal Monteno i Kornelije Kovač koji su izazvali još suza i smeha u prepunoj sali...

"A sada laku noć,
prazna je tabakera,
pomalo vara me
ova atmosfera..."

I ovog puta je dočekala zoru na njegovoj terasi. Kao ritual, svake noći bi se iskrala iz kreveta osluškujući mu dah, pažljivo da ga ne probudi. S pogledom koji se prosipao po moru prisećala bi se svake reči i dodira prethodne noći, ne želeći da ih zaboravi. Zore su bivale sve hladnije, obavila bi oko sebe njegovu košulju i upijala mirise plašeći se da ih svežina jutra ne izbriše. Prstom je ispisala po zraku "poslednje jutro". Nije volela reč "poslednje", povukla je dlanom preko nje. Još čvršće je stegla košulju želeći da zaustavi vreme, želeći da otisne njen miris na sebi zauvek.
....
"Glojia koga ti čekaš?"
"Baku a ti?"
"Tatu a gde je tvoj tata? Jadi?"
"Mama radi a tata je daleko"
"Gde daleko?"
"Moj tata je princ ima more i puno konja."
"Ti si pjinceza?"
"Jesam, jednog dana će on doći po mene"
"Zašto ne dodje sad?"
"Ne može da ostavi konje same, oni su još mali i ne mogu bez njega. Ja sam velika. Nisam ja beba."
"Nisam ni ja beba! Kada bebe konji pojastu tvoj tata pjinc će doći?"
"Hoće a mama će me odvesti na more, obećala je."
"Ja sam videla moje"
"Gloria, Gloria...!"
"Idem bako!"
...
Voleo je posao konjušara. Konji ga nikada nisu pitali zašto je pospan kada bi se vraćao iz ludog noćnog provoda. Tog jutra nije bilo puno turista na jahanju, samo jedan simpatični bračni par koji ga je pozvao da im se pridruži u ispijanju kafe. Tog jutra mu se nije žurilo, prijao mu je razgovor.
"Deca? Ostala su kod kuće?"
"Ne još nemamo decu".
Odgovorila je žena, trudeći se da sakrije tugu u glasu.
Izgledali su mu prestaro za nekoga ko nema decu, nasmejao se samom sebi i kao iz topa izgovorio:
"Ja već imam ćerku."
"Koliko imaš godina?"
"Dvadeset a moja ćerka tri."
Uživao je u njihovoj iznenadjenosti.
"Pa to znači da si baš mlad tata. Kako se snalaziš?" Muškarac više nije skrivao zbunjenost.
"Nije tako jednostavno, moja devojka u stvari moja bivša devojka i ja smo bili svega dve nedelje zajedno. Ona nije odavde, daleko je u drugoj zemlji. Kako sam čuo, napustila je fakultet, našla posao, kažu dobro je."
"Koliko ona ima godina? Jeste li u kontaktu?" sada ga je žena ispitivala.
"Dvadeset i tri. Poslala mi je sliku moje ćerke, zove se Gloria."
Zastao je kao da hvata dah za nastavak "Moja bivša devojka je ljuta na mene jer sam je lagao, pričao sam joj da imam dvadeset godina. Znam nije u redu tako lagati..."
Gledao je oko sebe želeći da završi razgovor.
"Moram da idem izvinite, jedno ždrebe je bolesno samo ja znam šta treba raditi..." Brzo se pozdravio i otrčao.
"Hoćeš li ikada posetiti ćerku?" vikao je za njim, sada pomalo ljut muškarac.
"Gloriu? Ne, ne verujem, kako?"
Nastalu tišinu je razbilo rzanje konja beba koji su dozivali u pomoć mladog konjušara.

"Traži se izgubljeno leto. Poslednji put je vidjeno u jednom dalekom gradu. Molim poštenog nalazača da ga vrati..."
Zalepila je oglas i pobegla od vetra. Lišće je tužno zašaptalo i dva uvela lista su joj pala na nos.
Po ko zna koji put je vadila kofere gledajući šta je sve sakupila. Dok su drugi ljudi uzimali hotelske sapunčiće ona je krala lepe trenutke leta i pakovala ih u sećanja. Očajnički ih je dozivala a ona su već bledela.
Šarena marama je gubila miris mora. Na šešir je neki nezgrapni putnik seo i promenio mu oblik. Tragovi su gubili pesak pod prstima. Kiša je nemilosrdno skidala so sa usana. Pred očima je nestajala čarolija meseca a haljina je postala predugačka.
Probala je rečima da naslika leto dok su prsti trnuli od hladnoće i stajali u mestu. Okrenula je dlanove ka nebu tražeći sunce i bezvoljno ih spuštala.
Zatvorila je oči i pokušala snovima da vrati tople dane.
Jesen je se bezobrazno obrušila na njih.
Sakupila je snagu i okrenula se ka njemu. "Hladno je..."
"Znam, dodji.."
Kako u bajkama i u stvarnosti, hrabro je raširila ruke i vrele zagrljaje više nije morala da traži u letnjim uspomenama. Zatvorila je kofere i počela da krade lepe jesenje trenutke pakujući ih u sećanja.
Kiša je odjednom mamila na šetnju. Požuteli listovi su dobili zlatnu boju.
Kada bi joj prsti promrzli stavila bi ih u njegove dlanove. A on je možda baš zbog toga i voleo jesen.

Beskrajno plavetnilo se prosulo ispred nas. Grliš me dok miris mora golica nozdrve. Sunce se trijumfalno popelo iznad Listonske ulice. Svetiljke nestaju i bude se vinogradi. Obale Krfa su se pretvorile u zelene uvale.
Džinovske kornjače su samo odmahnule i pokazale oznaku Zakintosa.
Voda nam miluje tela dok plivamo kroz pećinu. Dočekuje nas grad iz hiljadu i jedne noći.
Ulicama koračaju ljudi u raznobojnim burnusima. Oni u narandžastim se smeše kao da znaju da mi je to omiljena boja. Ne pitaš gde smo, grliš me dok prolazimo pored piramida. Beduini na kamilama pevuše o Marakešu.
Žamor postaje jači. Trbušna plesačica igra Sirtaki dok žongler počinje svoj ples loptama. Sladak ukus sangrije budi žeđ.
Grliš me dok treperi ceo svet.
Žongler ispušta loptu i žamor prerasta u graju. Čuju se zvona Bogorodične crkve.
"Čuješ li kako zvoni?" govoriš.
Osmehujem se, pokušavajući da otkrijem gde je Ajfelov toranj.
"Kasniš..." zvona sve više podsećaju na zvuk budilnika.
Otvaram oči dok jesenja kiša nemilosrdno udara po letnjem danu prepunom obaveza.
Grliš me i pitaš: "Gde ćemo na odmor?"

Jednog dana, niko ne zna kako se to dogodilo, ljudi su prestali da gledaju u sunce. Nebo je pokrilo lice oblacima da ne bi videlo zemlju na kojoj su se svi gurali i spoticali jedni o druge. Lepe reči su se iskrivile jer su žureći, ni sami ne znajući gde, zaboravili na njih. Samo je u dečjem delu planete vladala čarolija.
Deca su imala svoju tajnu. Kada bi ponestalo magije, dovoljno jako bi je poželela i stvorile bi se boje kojima bi i duga pozavidela.
Pričalo se po obdaništima i školama da je donosio jedan leptir. Niko ga nije video, samo bi osetili nemir koji ih je podsećao na leptirova krila. Pričalo se da leptir koga su prozvali Nemir zna sva slova i da leti svetom skupljajući najlepše reči.

Odrasli su se sve više gurali i žurili a mirisi i boje su nestajali. U dušama bi se nataložila siva da deca nisu poželela da im vrate osmehe.
Leptir zvani Nemir je imao čistu dušu koja je umela da čita želje deteta i otvorio je svoju riznicu. Oni najhrabriji, bez straha da će zakasniti, zastali bi i u njoj potražili reči za sebe.
Ponekad bi čitajući najtoplije stihove sveta, pustili suzu a ponekad poklonili osmeh, prisećajući se svojih slatkih nemira. Tada bi i nebo sklonilo oblake i ogrejalo im srca makar na tren.
Što su više otvarali riznicu, to je ona postajala bogatija.
…
Nebo je prestalo da pokriva lice oblacima. Ljudi su i dalje žurili ali ponekad bi zastali pored riznice nemira i pogledali bi u sunce.
Deca su i dalje verovala da je lepe reči skupljao leptir. Oni najhrabriji su saznali da se iza njih krije žena s rečima nežnim poput krila leptira, očima boje zelenih daljina i s mislima punim nemira. Zato su je prozvali Nemirna i poželeli joj najlepše želje sveta u kojima njene najdraže bajke postaju stvarnost.
Srećan ti rodjendan Nemirna!

Napokon i u Beogradu. Nažalost, sudeći po vašim postovima iz Sarajeva i Zagreba ovog puta u najlošijoj organizaciji. Sve ulice u blizini hipodroma, gde se i održavao koncert, su bile zatvorene, tako da je autom bilo nemoguće stići. Taksisti nisu hteli da voze u tom pravcu.
Nakon dugog pešačenja i velikih očekivanja dočekalo nas je očajno ozvučenje i video bim koji je kasnio. U jednom momentu deo publike je udarao rukama prateći ritam a deo prateći Bebeka (sa zakašnjenjem).
Povratak sa koncerta je bio prava katastrofa, kao ovčice u toru gurali smo se ka samo jednom izlazu. Prevoz neorganizovan, pešačenje nazad kilometrima kroz gužvu, niz prugu, taksisti i dalje ne voze....
Organizatori danas odbijaju da daju izjavu povodom lošeg ozvučenja i još gore celokupne organizacije... Jedini koji se nisu žalili su konji na hipodromu, oni su mirno prespavali koncert. Možda ipak „ima neka tajna veza“.
Što se tiče nastupa, mogu samo da ponovim ono što ste već pisali, posebno o Alenu i Tifi. Bebek je pozdravio publiku sa „Selma...“ i izazvao pozor. Žmarci su imali posla sa skoro 200 000 ljudi. Kao da smo svi čekali njega, tek tada je nastala prava atmosfera. Bebek je jedan od onih srećkovića (muškaraca) koji s godinama samo dobijaju i na dobrom izgledu.
Divan osećaj je biti u tom moru gde je razlika u godinama nestajala u pesmi. Pravi trans izazvao je pesmom „Sanjao sam noćas da te nemam“ ...
Gomila jugonostalgičara je tražila pesmu „Pljuni i zapjevaj moja Jugoslavijo“, dugmići su se pravili da ni oni ne čuju najbolje :). Zanima me ko će uspeti opet da okupi toliko ljudi. Ako i uspe, želim mu da ni konji ne spavaju muzika dok svira.

Kad zaboraviš juli i kad sve se desi i prođe. Sve će to o mila moja prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš. Dvije će pokisle ptice sa tvoga oka prhnuti na jug. Jer su anđeli i đavli i narcis i grijeh potrebni za smijeh.
A moglo je bolje.
...
Danas je kišilo i sutra će, kaže radio. Rekla je vodi me na ples, sviraj, krv mi noćas vri. Izgledala je malo čudno u kaputu žutom krojenom bez veze. Da mi je znati koji joj je vrag, poljubi me jednom nasmije se i to je sve. Možda je odveć želim tad. Sad bi volio prvo tiho na uho šaputati. Luduje mjesec i tiho padaju zvijezde za nju. Dok se ludi snovi množe vinom bojim svijet, gorim. Pristao sam biću sve što hoće. Esma i ja, bitanga i princeza, dva osvojena anđela na zadnjem sjedištu moga auta...
...
Jutro ionako pokvari sve. Ona putuje, ja kofer nosim. Bože, šteta za nas oboje. Sve bi bilo možda i drugačije da smo se ranije sreli Persijska princezo. Depresija od graha i kupusa. Reći ćeš: "Pomalo je tužno. Poželi sreću i ne zaboravi me." Uzalud, ni jedan kec iz rukava. Htio sam ti reći: "Piši ponekad dva tri reda, piši... " al rekoh samo: " Bježi, bježi od mene. Sad plači nikada ti više neću doći." Kasno je sad, kasno za sve...
...
Nikad se neću vratit u svoj rodni grad tamo me ne čeka niko. Jer ja nosim jedan tužan ugarak negdje na dnu grudi.
Uvijek sam bio pametan momak i još sam uvijek. Nemam volje a nemam ni snage
da se mijenjam. Baš me briga svakako, sve vam mogu reći mirno, mene niko i onako ne uzima za ozbiljno.
E, da te bogdo ne volim!

(Koncert Bijelog Dugmeta sutra i u Beogradu, napokon)

Jednog dana kad je sunce skupljalo svoje stvari i ustupalo mesto mesecu, letnje sandale su istrčale na ulicu. Pričajući sa pločnicima ritmičnim, veselim tonom išle su u susret muškim letnjim cipelama. Užasavale su se od pomisli da će cele večeri cupkati od dosadnih, već poznatih razgovora, koji znače upoznavanje. Previše pogrešnih susreta sve manje im je ulivalo nadu da postoje cipele s kojima bi zaplesale.
Nakon susreta, šetale su korak u korak sa muškim cipelama i stigle da se odmore u restoranu odakle se pogled prostirao preko pola grada. Umesto cupkanja zainteresovano su se podizale na pete i okretale ka njima kako bi bolje čule svaku reč.
Kasnije, te noći, dok su im se zvezde smejale, zbunjeno su prepričavale kako su srele divne muške cipele koje idu u istom pravcu kao i one, koje maštaju o istim cipelarnicima. Radoznale drske sandale sa štiklom su morale to da provere, pa su sledeće večeri i one otišle na sastanak. Na kraju su priznale da su skoro polomile petu kada su im prišle te muževne prefinjene cipele, imale su osećaj da su ceo svoj cipelarski vek plesale baš s njima. Kako je vreme prolazilo cipele su se smenjivale, neke bi igrale dok ih pete ne zabole, neke bi šetale po kiši, patike su veselo mahale pertlama ali sve su lebdele.
Jednog dana kada su otišle u posetu muškim cipelama, dobile su na poklon nove prijateljice, papuče. Kad god bi jedne otišle, druge bi ostajale ljubomorne. Odjednom su sve rešile da se spakuju u kartonske kutije i odsele kod muških cipela i papuča koje su ih čekale.
Svašta nešto su te cipele zajedno prošle. Ponekad bi prkosno okrenule pete jedne drugima, nekad bi namerno birale druge puteve ali bi se uvek vraćale na onaj isti, zajednički.
Sve su bile uzbuđene kada su u cipelarnik stigle bele elegantne u pratnji najfinijih muških cipela, shvatile su da je to trenutak kada će izgovoriti svoje sudbonosno "da". Zbrzale su formalnosti i žurka sa puno razigranih cipela je trajala do zore, dok prsti nisu poželeli da izadju iz njih.
Vreme im je menjalo ritam ali i sve više usklađivalo korake. Kada bi neki put ženske cipele bolje poznavale, muške bi ih slepo pratile. Onde gde bi muške sigurnije koračale, ženske bi samo išle njihovim tragom. Znale su one i da nagaze jedne druge na nekim skretanjima ali korak po korak, godinu po godinu njihovi koraci su postali sve skladniji.
Bele i crne cipele danas, nakon pet godina ponosno izdižu svoje vrhove jer znaju da mogu slobodno lebdeti kao i posrnuti, tu je drugi par koji čuva njihovo mesto u cipelarniku.
Znaju one da se moraju prilagoditi nekim koracima ali isto tako su znale da nema kompromisa kod izbora cipela, s kojima žele i mogu praviti staze kojima će srećno plesati.

(Posvećeno petogodišnjici braka sopstvenih cipela)

Ona: "Hoćeš li da sednemo u kafić i popijemo nešto?"
Ja: "Možemo. Nemam još puno vremena, nemoj pola sata da smišljaš šta ćeš da naručiš."
Ona: "Što si neka. Mora da si u Bazaru ili Ženi pročitala kako su Vage neodlučne"
Ja: "Nisam. Prijateljice smo već 10 godina, znam te."
Ona: "Zašto svi mislite da sam neodlučna kada se nikada..."
(zastaje i razmišlja koju će reč upotrebiti "kolebam" ili "dvoumim")
"...kada se nikada... ne dvolebam!"

Tiho, kao dah koji golica,
kao svila kad sklizne niz golo telo,
nečujno kao dodir,
budiš me.

Čvrsto kao očaj kada obuzme,
kao strasti kada se zagrle,
stežem masku punu osmeha
i ne dam ti da je skineš.
Glasom razbijam tišinu
i krijem se od sebe,
od tuge, od koje bežim.

Pažljivo kao pod kožu kada
se uvlačiš, kao kad voliš,
spuštaš mi brane.
Oduzimaš strah od slabosti,
susrećem sebe i
pokazujem ti radost i bol.
Nežno, kao šapat kada razoruža,
kao prsti koji se prepliću,
iskreno, kao kad plamen zatreperi,
budiš me...

Gospodin ulazi u svoj omiljeni restoran i seda na svoje omiljeno mesto. Pređe pogledom kroz ceo restoran i vidi predivnu ženu kako sedi sama za stolom blizu njegovog. Gospodin pozove konobara i zamoli ga da toj ženi odnese bocu najboljeg i najskupljeg vina. Muškarac je bio uveren da je, ukoliko ona prihvati njegov poklon, pred njim veoma zanimljivo i uzbudljivo veče. Konobar odnese bocu vina za ženin sto i kaže joj:
"Ovo je poklon od gospodina koji sedi za onim stolom" i pokaže na njega.
Žena pogleda bocu veoma hladno i odluči da pošalje poruku gospodinu. Pripremi papirić i da ga konobaru. Na papiriću je pisalo:
"Da bih ja prihvatila bocu vina koju ste mi Vi ljubazno ponudili, morate u garaži imati Mercedes, u banci milion dolara i u gaćama 20 centimetara!"
Pročitavši poruku, gospodin odluči da joj odgovori. Pripremi papirić i da ga ljubaznom konobaru, kako bi ga ovaj predao gospođici. Na papiriću je pisalo:
"Da bih izašao u susret Vašoj ljubaznoj želji, mogao bih, eventualno prodati moj Ferrari Modena, pa čak i moj Rolls-Royce, tako da mi u garaži ostane samo Mercedes 600SEL. Mogao bih investirati ili čak pokloniti 19 od 20 miliona dolara, koje držim na računu u banci. Ali ni za šta na svetu, pa čak ni za tako lepu i privlačnu ženu kao što ste Vi, ne bih odsekao 5 centimetara onoga što imam u gaćama!
Budite ljubazni i vratite mi moje vino!"

(Autor teksta - nepoznat)